O verodostojnosti onoga što je na ekranu u TV Seriji Mr. Robot
Sergej Loškin, viši istraživač za bezbednost. Sa tačke gledišta stručnjaka, svi prethodni filmovi o hakerima bilisu besmisleni i smešni. Nerazumljivi simboli po ekranu, trodimenzionalne privlačne teme, razni vizuelni efekti hakovanja – sve je ovo privlačno običnom čoveku, ali stručnjak za bezbednost, koji zna kako to zapravo funkcioniše, može samo da se nasmeje. Ipak, u „Mr. Robot“ seriji, sve je prikazano iznenađujuće realistično. Softver, metode, komande – sve je kao u stvarnom životu. Nema očito naivnih scena. Ipak, postoji prekomerna jednostavnost u tome kako glavni lik hakuje mreže i dobija informacije; u stvarnosti je za to potrebno mnogo više vremena. Mada, možda je sajber-odbrana previše slaba za jednu tako impresivnu korporaciju – nije tako lako napasti ili hakovati kompaniju sličnog područja rada.
Aleks Gostev, glavni stručnjak za bezbednost: Za sada DDoS napadi preovlađuju na filmu, međutim, u stvarnosti ih uglavnom primenjuju nevešti sajber-kriminalci. Pravi stručnjaci, koji napadaju mreže korporacija, nisu skloni korišćenju DDoS-a.
O nejasnoj tehnologiji
Sergej Loškin: Ciljnoj publici ove serije termini kao što su Tor, DDoS napad itd. svakako su poznati. Na kraju krajeva, oni koje interesuju ovakvi filmovi uglavnom su napredni korisnici.
Aleks Gostev: Ipak, nemojmo zaboraviti da za širu publiku termini nisu toliko značajni. Zamislite bilo koji film o doktorima, na primer “House, M.D.” – koliko gledalaca, čak i nakon što su odgledali seriju, zna šta je lupus ili intubacija? Termini ne utiču na popularnost ili gledanost.
O ulozi društvenih mreža u radu hakera
Sergej Loškin: Prikupljanje podataka na društvenim mrežama može biti jako korisno kod nekih napada, kao što je trenutno u socijalnom inženjeringu. Sa takvom informacijom, može se napraviti društveni i psihološki portret neke osobe, a pored toga, uzimajući u obzir njena ili njegova interesovanja, šalje se poruka sa malicioznim prilogom, koja neće izazvati sumnju.
Aleks Gostev: Setimo se samo materijala Edvarda Snoudena, koji dokazuje koliko se američki bezbedonosni sistem oslanja na podatke sa društvenih mreža. Ovakva vrsta informacije o bilo kojoj osobi je najbitnija za državu.
O potkulturi hakera
Sergej Loškin: Verovatno nema osobina potkulture hakera u samoj potkulturi. Pravi haker može izgledati bilo kako, može podržavati bilo koji stil, muzički žanr itd. Moderni hakeri su uglavnom zainteresovani za novac, zato se oko njih teško može uočiti romantika – sve te kutije od pice, mračne sobe sa više kompjutera. Jedino što je i dalje zajedničko svim hakerima je anti-globalizam.
O opasnosti koju grupe hakera predstavljaju u stvarnom životu
Sergej Loškin: Zavisi od toga ko napada. Ako je u pitanju samo obični huligan, tinejdžer, teško da će uspeti da hakuje temeljno zaštićenu mrežu. „Anonimni“ i ostali haktivisti, kako ih nazivamo, nisu toliko profesionalni, pa stoga i nisu toliko strašni. Takve grupe mogu uspeti u zavisnosti od brojnosti svojih članova, ali zaista žestoki momci i vešti stručnjaci su samo nekolicina među njima. U slučaju da napad izvedu sajber plaćenici ili tajne nacionalne službe, ishod, po svoj prilici, više ide njima u korist.
Aleks Gostev: Mnogi bitni internet sistemi su zaista slabo zaštićeni ili bazirani na principima pogrešnog obezbeđenja. Sajbernapadi koji mogu ugasiti finansijska tržišta ili saobraćajnu infrastrukturu prilično su izvodljivi. Štaviše, neki od sličnih incidenata (zasad bez ozbiljnih posledica) već su registrovani. Ukoliko dođe do najgoreg, vratićemo se u period parnih mašina i konja.